Školski čas vaskolike lepote Svete gore

Školski čas vaskolike lepote Svete gore

Laganom šetnjom se od Svete srpske carske lavre do mora stiže za nepun školski čas. Prve korake valja napraviti po kamenoj uglačanoj kaldrmi, pretekloj, kažu, još od vremena kralja Milutina, koja lagano klizi nizbrdo prateći drevni potok. Najčešće je potpuno suv, tako da njime uglavnom teku samo izdžikljali lovor i grab, ali vele da ponekad zimi, za velikih kiša, itekako zna da poludi i u bujičnom kovitlacu odnosi sve pred sobom.

Ne prođe se puno, a već se u senci visokih kiparisa i sa leđima naslonjenim na od roda otežali maslinjak naiđe na oslikanu kapelu, zaštićenu niskom belom zidanom ogradom i ulaznom kapijom od kovanog gvožđa. Kapela je to čudotvorne ikone Majke Božije podignuta, po predanju, na mestu na kojem se upokojila mazga koja je na svojim leđima, vođena voljom Presvete Bogorodice, donela Trojeručicu iz Srbije sve do Hilandara.

Malo dalje, gde se stari drum već stapa sa širokim zemljanom yadom posutom rizlom, sa preke strane korita ugnezdio se stari mlin, u kojem je do pre manje od jednog veka voda još uvek okretala žrvanj. Ali ne voda iz potoka, već prelivnog jezera na platou više mlina, do kojeg je stizala starim akvaduktom, čiji se ostaci još uvek mogu naći. Danas je ovde privremeni dom i radionica konzervatora iz Novog Sada i Beograda, slikara, duborezaca i pozlatara, koji obnavljaju manastirsko blago.

Najlepši deo samog štrapaca bez sumnje je onaj središnji, kada se najpre prolazi kraj masline cara Dušana a onda stiže pod svodove predivnog drvoreda koji tvore stotine vitih kiparisa. Za dobrano izboranu ali još uvek rodnu maslinu, zaštićenu kružnom oplatom, kaže se da ju je lično Silni zasadio 1347. ili ۥ48, tokom boravka na Svetoj gori, gde se sklonio od epidemije kuge koja je u to vreme harala Evropom.

Neko mudar – a priča se da je Novosađanin – darovao je relativno skoro klupu, koja se ugnezdila taman između masline i njenog zaštitnika, dugovratog čempresa, i sada nije retkost videti hodočasnike, ali i monahe, kako ovde čitaju ili prosto meditiraju. Jedna klupa je postavljena i nešto niže, duboko u senama drvoreda lepšeg od Jelisejskog, koji je, kaže priča, darovao turski velikaš s kraja 19. veka, jer mu je hanuma, zahvaljujući čudotvornoj hilandarskoj lozi, podarila naslednika.

Najmarkantnije zdanje na putu do egejskog plavetnila je Milutinov pirg. Na bregu, do kojeg dobacije čak i signal grčke mobilne telefonije, zarastao u žbunove origana i razbokoreni kaktus širokog lista, stameni stražar od pet spratova mrgodno motri kao i pre šest vekova. Pognute glave kroz dvoja vrata od teškog kamena poduprtog drvenim gredama stiže se do malog ulaza obraslog bršljanom. Prvi susret nije obećavajući, jer se kroz polutamu probijaju samo ustajali miris i prašina.

sightseeing_agion_oros_01

Do vidikovca na vrhu vode 82 spiralna stepenika, ali nimalo lagan uspon, koji katkad valja i osvetliti, itekako se isplati. Jer, tek sa osmatračnice može se zapravo sagledati sva lepota svetogorske prirode. Brda uvijena u gustu šumu, nepregledni maslinjaci, ušoreni vinogradi… I more… Negde u daljini naziru se obrisi Tasosa, a tu ispred, čini ti se da možeš oblutak dobaciti, duga srebrna plaža koja spaja Svetog Vasilija, s leve, i staro hilandarsko pristanište, arsanu, s desne strane.

Vekovima je za srpske vladare, velmože i hodočasnike ovo bio jedini prilaz Hilandaru. Ukrcali bi se na brod u Jerisosu, pa ako su vetrovi povoljni, a Egejsko more ne previše ćudovito… Ali sa pristana, vele pripovesti, najčešće ne bi odmah hitali ka Svetoj srpskoj carskoj lavri, već bi su okretali duž obale prema hridi za koju se, poput korala, prilepio stari manastir, Hrusija. I tu bi se, u crkvi posvećenoj Svetom Vasiliju, koju je podigao Milutinov sin, Stefan Dečanski, prvi put pomolili na svetogorskom tlu…

agio_oros

Drvena vrata sa starinskom bravom, koju zakračunava bezmalo pola metra dug ključ, predstavljaju prvu liniju odbrane zdanja. Kada se ona prođe, prednjim dvorištem dominira crkva sa kubetom nedavno zaštićenim olovnim limom. Naslonjena je na visok spoljni bedem, temeljno saniran i obnovljen jer je pretila opasnost da će se survati u more. Unutrašnje dvorište, pak, krije dvospratni monaški konak, sa čije se drvena terase gotovo može dodirnuti ostrvce koje je izronilo iz srca zaliva.

U samu crkvu Svetog Vasilija se ulazi kroz uzanu pripratu u kojoj je još uvek dosta šuta. Hram je krajnje jednostavan, sa oltarskom apsidom na istočnoj strani i trodelnim kamenim ikonostasom, očigledno novim, usađenim između dva noseća stuba. Upravo na tim stubovima su i jedine sačuvane freske iz 14. veka, scene Bogorodice s Hristom i Hrista, na kojima se prepoznaje rukopis sličan onom u Dečanima. Sav ostali živopis, ne samo originalni nego i novi, iz 1810, koji je radio Makarije Galatijan, praktično je pojela vodena prašina zasićena solima.

Nisam mogao da odolim a da se na kraju ne spustim do mora. Kupanje je ovde, ne treba ni napominjati, strogo zabranjeno, ali nije uživanje u odbljesku vode toliko prozirne da zavređuje ne jednu nego deset plavih zastavica. Seo sam na stari panj crtajući nogom po sitnom šljunku, sve konstatujući da na lepšoj i čistijoj plaži nikada u životu nisam bio. Ne sumnjam da bi ovaj raj na zemlji grčke vlasti rado otvorile i ponudile bogatim turistima, i da bi u predivnim uvalama okruženim šumom i maslinjacima brzo nikli hoteli sa gomilom zvezdica, razni resorti, velnesi i šta sve ne. Ali bojim se da bi to bio kraj Svete gore…

60680055

 

Manastir je pre nekoliko godina, uz pomoć enologa iz Srbije, podno Milutinovog pirga pa sve do starog pristana, na nekoliko hektara gde je nekada bila žitnica razvio lozu koja već dobacuje zamašan rod. Trenutno je u buradima više od 100.000 litara rozea, a na tržište, uglavnom srpsko (mada su i Rusi jako zainteresovani), u poslednjih mesec dana otišlo je 30.000 buteljki sa hilandarskom etiketom. Kada smo već kod “akcizne” robe, pored slavskog crvenog, Hilandar je nadaleko poznat i po recini, belom vinu čiji su ukus i miris pojačani borovom smolom, a u manastirskoj pecari se proizvodi i čuvena cipura. Reč je, zapravo, o lozovači kod koje se u prepek stavljaju anis, so, ćumur, crni luk i ječam. I ostavlja se na bologlavnih 26 gradi. Probao sam malo i – nije mi bilo dobro. Ipak je to piće samo za iskusne, koji su mi naknadno otkrili da se cipura ne pije klot, već pomešana sa hladnom vodom. Kao medicina…
Izvor: Dnevnik.rs

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *