November 14, 2018

SAJAM KNJIGA “Da su ljudi čitali koga treba, ne bi Dostojevski umro kao crkveni miš”

SAJAM KNJIGA “Da su ljudi čitali koga treba, ne bi Dostojevski umro kao crkveni miš”

Kada na Guglu kucate “Sajam knjiga”, na prvoj strani pojaviće Vam se vesti o knjizi rijaliti zvezde. Ova situacija mnoge podseća na 2016. godinu kada se oko Sajma knjiga u Beogradu pokrenula polemika u društvu jer je knjiga blogerke poznate kao Zorannah dovukla stotine devojčica na Sajam. Ove godine mnogima se čini da se istorija ponavlja s obzirom na to da je knjiga “Moj potpis” Kristine Kockar (pobednice rijalitija) privukla istu pažnju posetilaca, uglavnom devojčica i tinejdžerki.

One su došle na Sajam knjiga da im njihova, kako kažu, miljenica potpiše svoju knjigu. Jedna majka dovela je svoju ćerku na potpisivanje knjige jer je, kako kaže, Kristina Kockar, poznata kao Kija, uzor njene ćerke. Na istom snimku druga devojka kaže: “Ona je najbolja i mnogo toga je prošla u životu.” Pitali smo naše sagovornike šta misle o pomenutom snimku i fenomenu rijalitija na Sajmu knjiga.

“U jednom olupanom, osiromašenom, za dugi niz narednih decenija bezperspektivnom, do krajnjih granica – ne ukusa, već i s one strane neukusa – estradizovanom društvu, nažalost je potpuno očekivano da je brošura ili uputstvo za upotrebu (pretpostavljam i “intimna i duboko emotivna ispovest2), na primer, pobednice rijaliti programa, nešto što okuplja mase. Takav uspeh su imale i gladijatorske predstave u Starom Rimu”, kaže pisac i dramaturg Miomir Petrović za B92.

On ističe da Sajam knjiga ne može da bude pošteđen društvene nesreće koje nije pošteđen nijedan drugi segment društva.

“Ukoliko neko ove redove smatra elitističkim gnevom, neka se odmah opusti: kada jedna majka preporučuje deci “da se ugledaju na Kiju”, onda je bilo kakav gnev izlišan. Ostaje samo duboka tišina. Mi smo, neko bi rekao najzad, postali pravo konzumentsko društvo poput ostatka Evrope i sada nam ostaje da beremo plodove liberal-kapitalizma. Jedan od tih plodova su memoari moralno sumnjivih osoba nakon čijeg čitanja više nema nikakve sumnje u taj moral“, istakao je Petrović.

Sa druge strane, pisac Vladimir Kecmanović kaže da on nema problem sa spornom Kijom Kockar i njenom knjigom.

”Ovo je ne znam koji već sajam po redu da se pojavljuje neka knjiga oko koje se diže prašina i postavlja pitanje da li joj je mesto na Sajmu. Po meni su od ovih koji kupuju knjige Kije Kockar konkretno, a pre su to bile Zorannah i ne znam ni ja koje blogerke i jutjuberke, mnogo gori oni koji se nad tim zgražavaju. Pošto su i jedni i drugi opsednuti u ovom slučaju Kije Kockar samo što oni prvi to barem pošteno priznaju. Evo ja recimo stalno idem na Sajam, gledam svoja posla i ono što me zanima i uopšte mi ne smeta Kija Kockar i njena knjiga”, rekao je Kecmanović za B92.

O ovom fenomenu nedavno su za Prvu govorili i novinar Branko Rosić i pisac Jelica Greganović.

Vreme funkcioniše kao cediljka, kaže Greganović. Ona objašnjava da je spornih pisaca uvek bilo, a da je vreme zadržalo ono što je dobro i propustilo ono što je loše.

”Priča o tome kako ljudi čitaju lošije knjige nego što je to bilo juče, nisu tačne. Da su ljudi ranije čitali koga treba da čitaju, ne bi Dostojevski umro siromašan kao crkveni miš. Ne bi pisci, sem onih koji su nasledili nešto, kao Tolstoj, umirali od siromaštine i sirotinjskih bolesti. Bulgakov se odrekao lekarske profesije u ime pisanja – izdržavao ga je brat. Šopenhauer je bio mislilac i pisac – izdržavala ga je mama. Njegova mama bila je čuveni pisac ljubavnih romana. Da li mi danas znamo kako se zove njegova mama i da li znamo neke od njenih naslova?”, kaže Jelica Greganović.

Ipak, ističe da bi svom detetu zabranila da kupi knjigu Kristine Kockar. Ona kaže da je, na primer, Mir Jam bila svojevremeno zabranjena u njenoj kući, a danas je cenjena spisateljica.

”Ona je jeftin i loš pisac. Ja, s druge strane, ne mislim da loše pisce ne treba čitati, ali ne mislim da su ovi ljudi pisci. Mir Jam se bar trudila da bude pisac. Oni imaju potrebu da zabeleže neki trenutak svog života. Oni nemaju nikakve književne ambicije, oni samo žele da negde ostanu zapamćeni. Pošto su zapamćeni u ovom jednom mediju, sad bi hteli i u ovom drugom”, rekla je Greganović.

Branko Rosic kaže da pitanje oko Kije Kockar i njene knjige nije sporno i da se ovaj fenomen dešava svuda u svetu. On ističe da ljudi uglavnom prate blogove i njemu slične sadržaje, a da se odjednom ”opamete” kada dođe Sajam knjiga. Za njega su ovakve knjige, koje, kako kaže, drže instant pažnju, ustvari sitnica. Rosić objašnjava da ima veći problem sa političkim knjigama.

”Recimo, i kada je bila Zorana, najprodavanija knjiga na Sajmu bila je knjiga Mire Marković. Rat je nastao u Jugoslaviji prvim sukobom pisaca, a ne estradnih zvezda. Niko nije poginuo od estradnjaka, a od pisaca je poginuo”, istakao je Rosić.

Rosić ocenjuje da knjige poput Kijine ili Zoranine prolaze zato što se postiže identifikacija sa autorom i da takav sadržaj poručuje da svako može biti zvezda, te da se zato prihvata i postaje deo komercijalne književnosti.

Takođe, čini se da je ovde u pitanju interes izdavača i njihov ”dobar njuh” kada je u pitanju ono što može da donese profit.

”Ja mislim da bi izdavač sada savetovao Zorana iz Borče (muž ubijene pevačice Jelene Marjanović) da napiše knjigu”, zaključio je Branko Rosić.

/B92/

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.