Savest bi me pojela da detetu nisam pomogla

Savest bi me pojela da detetu nisam pomogla

KADA sam videla samo, boso i uplakano dete kako po hladnoći trči na nadvožnjaku iznad auto-puta, duša me zabolela. Nisam mogla drugačije da reagujem, osim da zaustavim autobus i uzmem detence u naručje. Uvek bih tako postupila. Samo tako je ljudski. Savest bi me pojela da mu nisam pomogla.

Ovo je u petak, ekskluzivno za “Novosti”, rekla Irena Ivić Drobnjak (52), koja već godinama živi i radi u Milvokiju, u Americi. Humanost ove Srpkinje, rodom iz Prokuplja, u petak je bila jedna od glavnih vesti širom sveta. Nije, naime, bilo elektronskog medija da nije preneo snimak žene – vozača autobusa, koja je zaustavila vozilo da bi spasla dete od godinu i po.

Iako se ovo neobično spasavanje dogodilo 22. decembra, svet je za Irenin podvig saznao tek u petak, nakon što su joj u četvrtak čelnici Milvokija, glavnog grada američke savezne države Viskonsin, uručili plaketu i priredili ceremoniju u njenu čast.

– Tog jutra kad sam krenula na posao bilo je minus osam stepeni – priča Irena, vozač autobusa u Sistemu za tranzit Milvokija. – Dok sam prilazila nadvožnjaku iznad auto-puta, primetila sam bosonogo detence, odeveno samo u crvenu benkicu i pelenu, kako se kreće prema raskrsnici. Tim putem, za nekih dvadeset-trideset metara, izašlo bi na auto-put. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da se to zaista i dogodilo.

Kako se vidi na snimku koji je obišao svet, Irena je zaustavila autobus, istrčala i uzela dete. Jedna putnica joj je dala svoj kaput, pa su ogrnule promrzlo dete, koje je u Ireninom naručju ubrzo zaspalo.

– Ne bih, zaista, da se hvalim učinjenim – kaže naša sagovornica. – Našla sam se u pravo vreme na pravom mestu. U ovakvoj situaciji uvek bih postupila isto. Da nisam stala i pomogla tom nejakom biću, da sam samo nastavila da vozim, ne bih mogla mirno da spavam. Savest bi me zauvek proganjala.

U Sjedinjene Države Irena je, kako nam je ispričala, prvi put otišla 2000. godine.

– Izvukli su me na lutriji za američku “zelenu kartu” i odlučila sam da odem – otkriva Irena za “Novosti”. – Dotad sam bila vaspitačica u vrtiću u Merošini, a završila sam Pedagošku akademiju u Kruševcu. Budući da sam obožavala svoj posao i decu, a na život u SAD nisam mogla da se naviknem, vratila sam se u Srbiju posle pola godine.

Irena sa priznanjem grada Milvokija

Ali, u Americi su joj ostala deca. Sin Lazar i dalje živi u Milvokiju i ćerka Jovana u Ostinu, u državi Teksas. Stalna razdvojenost od dece i viđanje s njima jednom godišnje, našoj sagovornici su teško padali. Zato je, budući da joj je “zelena karta” još važila, odlučila da ponovo ode.

– Došla sam 2006. godine i tri godine sam učila jezik dok ga nisam savladala kako treba – priča Irena. – Sve vreme sam razmišljala šta bih mogla da radim dok nisam upoznala ženu koja je vozila školski autobus. Iako sam u otadžbini uvek bila “dama vozač”, 2010. u Milvokiju sam odlučila da položim vozački za kategoriju autobusa i kamiona.

“Novostima” Foto Irena Ivić-Drobnjak

Ubrzo se naša sagovornica zaposlila. Tri godine je vozila školski autobus, potom osam meseci šlepere od Čikaga do različitih odredišta u Kanadi, a u sistemu javnog transporta u Milvokiju radi od 2014. godine.

– Nedostaje mi Srbija – iskrena je Irena. – Mnogo sam nostalgična i neprestano mislim na majku Pavu Drobnjak, koja živi u Prokuplju, i na brata Dejana u Beogradu. Sa oboma se svakodnevno vidim preko “Skajpa”, ali nije mi to dovoljno. No, život mi je namenio ovu priču i moram je ispričati do kraja. Samo časno i da se ničeg ne postidim, pa kako bude. Neko će pomoći meni, ja ću pomoći nekom drugom. Takvi su krugovi života. A, nadam se da će se neki od njih ove godine naći i u mojoj Srbiji, Topličkom kraju i Prokuplju. Od odlaska 2006. prvi i jedini put, u Srbiji sam bila 2016. godine. Sve činim da uskoro dođem ponovo. 

BRAT DEJAN: TO JE TA TOPLIČKA HUMANOST

SA sestrom Irenom sam svakodnevno u kontaktu, a za ovo što je učinila 22. decembra mama Pava i ja smo saznali iz medija – kaže Dejan Drobnjak (na slici), Irenin brat. – Da nije bilo američkih bezbednosnih kamera koje su sve snimile, i da o njenoj nagradi vesti nisu stigle u Srbiju, Irena nam ništa ne bi rekla. Ali, ona je takva, ne hvali se kad drugima pomogne. To je naša toplička humanost. U genima nam je. I ja sam, kao humanitarac, radio za UN baš u Mjanmaru, zemlji iz koje potiče dete koje je Irena spasla.

Irena je u petak ujutru sa radnog mesta poslala fotografiju

MALIŠAN KOD OCA

KADA sam dete uzela u naručje bila sam sigurna da je devojčica – kaže Irena. – I policija je saopštila da je reč o devetnaestomesečnoj devojčici koja je nestala nakon što je njena majka, izbeglica iz Mjanmara, imala krizu mentalnog zdravlja izazvanu postratnim traumatskim sindromom. Dete je, međutim, vraćeno ocu, koji kaže da je reč o dečaku. Kako god, važno je da nije povređeno i da je sada dobro.

MAJKA PAVA: TAKO SAM JE VASPITALA

IRENA je uradila samo ono što je mislila da treba. A da to nije smatrala nekim posebnim gestom, svedoči i to da mi, iako se svakodnevno čujemo, nije ništa rekla. O njenom podvigu obavestila me je unuka, Ivanina kćerka Jovana (30) koja je pre dvanaest godina sa majkom i bratom otišla za Ameriku – kaže nam Pava Drobnjak (76), Irenina majka.

Kaže nam da nije iznenađena, jer je ćerku i sina vaspitala tako da saosećaju sa drugima i da se Irenin gest, o kojem bruji ceo svet, podrazumeva kao nešto što bi svako trebalo da uradi.

/NOVOSTI/

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

error: Kopiranje sadržaja je zabranjeno.