Februar 06, 2019

Suđenje u nižim ligama, da li je bežanje kroz kukuruz samo mit?

Suđenje u nižim ligama, da li je bežanje kroz kukuruz samo mit?

Bežanje kroz kukuruz, “gepekovanje”, pretnja vatrenim oružjem, uvrede, reljefni tereni – samo su neke od asocijacija na utakmice nižih liga i uslove u kojima se one održavaju. Fudbalski arbitar Vukašin Cvetković za RTS otkriva da li su mitovi u vezi sa nižerazrednim fudbalom tačni, kako se oseća kada deli pravdu na “vrućim” gostovanjima i šta to svaki sudija bilo kog ranga mora da ima.

Posao sportskog sudije nosi veliki pritisak, rizik, napetost i, u datim okolnostima, najlakše odluke postaju one najteže. Kada dođe do greške arbitara sa svetskom reputacijom, uglavnom se sve završi na zvižducima, ismevanjem i kritikovanjem u medijima. Međutim, to nije slučaj sa  njihovim kolegama koje sude u nižim rangovima fudbalskih i košarkaških takmičenja u Srbiji i regionu.

Fudbalski sudija petog ranga takmičenja Vukašin Cvetković je otkrio koje su to vrline i mane profesije, kao i da li je popularno bežanje kroz kukuruz ili “gepekovanje” samo mit ili surova realnost.

“Od tih uslovno rečeno ‘luđih’ situacija na našim prostorima, bio sam akter samo jedne, kada sam na, da ironija bude veća, prijateljskom meču bio neprestano i neumorno vređan i pod pretnjama čitavih 90 minuta, nezavisno od svojih odluka i dešavanja na terenu. Što se tiče situacija koje su doživele moje kolege, malo je nezahvalno govoriti u njihovo ime. Čuo sam da se svašta dešavalo, ali uglavnom u nekom ranijem periodu. Poznato je da se sudijama 90-ih i ranih 2000-ih upadalo u svlačionicu sa vatrenim oružjem, ali da su i oni morali da nose oružje kako bi se zaštitili. Ipak, sve to je iza nas, danas je sve na mnogo višem nivou. Popularno bežanje kroz kukuruz i gepekovanje su sada samo mit. Dešava se da dođe do tuče i da igrač ili neko drugi udari sudiju, ali u tim situacijama odlično reaguju saigrači i stručni štabovi pa se brzo smiri situacija”

Sportski događaji u nižem rangu takmičenja predstavljaju veliki izazov, ali samim tim i zadovoljstvo kada se posao deljenja pravde uradi na ispravan način.

“Izuzetna je čast kada se obuče uniforma, tj. dres, izađe na teren i zaradi poštovanje svih prisutnih na tom događaju. Pogotovo u Srbiji, koja je veoma specifična, ali koja je iznedrila mnoštvo sjajnih sudija kroz istoriju, a koju danas predstavlja Milorad Mažić, jedan od najboljih, ako ne i najbolji fudbalski sudija na svetu”.

Cvetković dodaje da greške pojedinaca utiču na status svih ostalih sudija. 

“Ipak, ne treba bežati ni od druge strane profesije, oni ‘mračni momenti’ su naravno prisutni i zbog toga nam profesija trpi. Naš rad ume da se potcenjuje, omalovažava, a u prilog tome idu neke veoma loše sudijske odluke, što utiče na to da se cela profesija generalizuje i blati.”

Maradona je postigao gol rukom, Mesi takođe, Anri je pak rukom asistirao. Lampardov gol protiv Nemačke nije priznat, Šimunić je zaradio tri žuta kartona, Mitrović je misteriozno napravio faul u napadu dok su ga držala dvojica fudbalera…

Pomenute situacije na najvećim fudbalskim pozornicama pokazuju sudijske greške koje niko nije mirno prihvatio. Nikome nije jasno kako je moguće da neko ko je školovan za tu profesiju, ko u njoj ima bogato iskustvo, nekoliko pomoćnika, pa čak u današnje vreme i asistenciju video-tehnologije, nije u stanju da donese ispravnu odluku, odluku u koju je siguran navijač na najudaljenijoj tribini stadiona, ili onaj ispred malog ekrana bez ponovljenog snimka.

“Suđenje za sebe vezuje mnogo etiketiranja, često se misli kako je još uvek 20. vek i kako nakon svake utakmice sudije dobijaju batine. Danas je to cenjen i dostojanstven posao, ne preterano naporan, jer ako neko odluči da se bavi ovom profesijom, u većini slučajeva to je krenuo da radi iz ljubavi. Da se ne shvati pogrešno, ima puno da se radi, trenira, uči i sve što ide uz to, prolaze se raznorazne situacije, ali ako nešto voliš, to ne može da te umara.”

Sudija često mora da se pridržava i moralnog kodeksa, kao i “nepisanih pravila ove igre”. 

“Jedna veoma bitna stvar, pogotovo kod sudija nižeg ranga, koja mora da postoji jeste takozvana ‘odluka zdravog razuma’ ili ‘šmekerska’ odluka, kako to vole da nazovu starije sudije, gde morate da znate da postoje i nepisana pravila ili situacije kada se ne poštuje doslovce pravilo iz udžbenika”

“Gledati utakmicu na televiziji, ili čitati pravilnik mogu značiti jednu stvar, a biti na terenu u živom momentu i suditi, potpuno drugu”.

Sudija Cvetković naveo je zanimljiv primer kako “kupiti” simpatije publike i poverenje igrača. 

“Desi se, na primer, da se igrači pomeraju u takozvanom ‘živom zidu’. Pravilo nalaže da opomenu dobije, bez obzira ko se pomerio, onaj fudbaler koji je najbliži sudiji, odnosno najdalji od mesta na kom je igra prekinuta. Ipak, kada taj igrač već ima žuti karton, nastupa ono pravilo ‘zdravog razuma’, pa žuti karton dobije njegov saigrač. Isto je i sa mečevima u kojima jedna ekipa ima ubedljivo i nedostižno vođstvo, u tim situacijama kriterijum nije kao sa početka utakmice. Od sitnica, do velikih stvari se pokazuje zrelost i svest, čime se zadobija poverenje igrača, ali i sigurnost i simpatije svih prisutnih na događaju”, zaključuje Cvetković.

/rts/

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.