September 20, 2018

Trči polumaraton u 82-oj godini,pređe 70km za 24 sata a voli često doći u rodnu Bijeljinu

Trči polumaraton u 82-oj godini,pređe 70km za 24 sata a voli često doći u rodnu Bijeljinu

„Kada sam zadobila najteži udarac koji jedna majka može da doživi, pogibiju deteta, utehu i snagu sam pronašla u trčanju. Od tada učestvujem na ultramaratonima, trkama od 24 sata”, počinje svoju životnu priču osamdesetdvogodišnja Angelina Anđelić iz Beograda.

Naša sagovornica, inače učiteljica u penziji, sa roditeljskim bolom u glasu, ali i posebnom uzbuđenošću počinje da se priseća perioda kada je počela da se bavi trčanjem.

– Dok sam bila mlada, bila sam potpuno posvećena porodici i poslu. Nakon pogibije starijeg sina bila sam potpuno izgubljena. Imala sam 55 godina. Te godine sam se i penzionisala. Prijateljica, inače doktorka, preporučila mi je da se oprobam u trčanju. To mi je bila neka vrsta terapije. Iskreno, nisam ni znala da mogu toliko da izdržim. Počela sam polako i, pravo da vam kažem, već sledeći trenutak kojeg se sećam je prvi maraton – priča Angelina i dodaje da je od tada učestvovala na ukupno 20 ultramaratona, takozvanih trka samoprevazilaženja, koje traju čitava 24 časa.

Pehare poklanjala đacima

Zbog povrede noge trenutno ne može da trenira. Ipak, ne drži je mesto. Kada nije u Beogradu, često ide u vikendicu u Belegišu ili u rodnu Bijeljinu, odakle je otišla sa nepunih 30 godina. Slobodno vreme provodi sa sinom Rankom i uz knjige.

– Kad ostanem sama, volim da čitam anegdote mojih učenika koje sam nekada zapisivala. Obožavam decu. Prosto ne mogu da prođem pored nekog deteta, a da ga nešto ne pitam. Pomagala sam đačke trke, davala sam im moje pehare pošto nismo imali finansija da im kupimo, a decu je veoma važno nagraditi za uspeh – kaže Angelina.

Na zidu svoje sobe, koji sa setom naziva zidom uspomena, gospođa Angelina čuva crteže svoje unuke, ali i 45 pehara, a medalje je, kako kaže, odavno prestala da broji. Pokazujući nam svoje nagrade, poručuje da je za trčanje dugih staza potrebna samo volja.

– Trčanje je za mene zdravlje i mislim da sam upravo zbog toga i dočekala ove godine. Tokom ultramaratona osećam se divno. To je vreme koje posvećujem samoj sebi. U mislima izgovaram molitve i imam utisak da tako pronalazim svoj unutrašnji mir. To je moja snaga. Zato kad započnem trku uvek idem do kraja. To je valjda i razlog što sam uspela da istrčim rekordnih 111 kilometara za 24 sata. Iako godine čine svoje i znatno sam sporija, pa prelazim samo oko 70 kilometara po trci, i dalje me svaka trka jednako ispunjava. Bitno da je volja uvek prisutna, a to je nemerljivo – kaže skromno Angelina i priseća se da je trčala u Nišu, Skoplju, Rimu, a put ju je čak sedam puta odveo i u Njujork, na maratone oko jezera Rokland.

Angelina Anđelić

Angelina Anđelić, Foto: Alo!/Masanori Jošida 

Angelinin savet za dugovečnost

– Važno je da se u životu radi ono što nas ispunjava. Vreme juriša. Čim godine počnu da se ređaju, sati sve brže prolaze. Ukoliko imam vremena, volim da odem na moju vikendicu i onda iskoristim priliku da trčim od Belegiša do Surduka i nazad. To mi je odličan trening, od 10 kilometara ukupno. Trčim kroz polje, iako poljski putevi i nisu baš preporučljivi za trčanje – završava Angelina i kaže da joj je žao što niko iz njene porodice ne trči.

Taj vid aktivnosti naša sagovornica preporučuje svima, i napominje:

– Ako ne može da se trči, može da se šeta, da se hoda. Mišići i kosti vole aktivnost, to je neka vrsta masaže tela. I ko god to oseti, ko jednom proba maraton, prosto mu uđe pod kožu i u krv. Mada mnogo zavisi od svesti čoveka – kaže Angelina.

Angelina Anđelić

Angelina Anđelić, Foto: Alo!/Masanori Jošida

/ALO/

About The Author

Related posts

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.